EPILOG / OBRAZ

Epilog onih negdašnjih silnih Osvajanja što duže traje sve je uzbudljiviji i ovim albumom nagoveštava neku novu epsku priču u narednom poglavlju, koje neminovno sledi. Doduše, prevelike pauze koje po pravilu dele stranice ovog uzbudljivog teškometalnog štiva, bez premca na domaćoj sceni, već su postale osobena karakteristika virtuoznog kompozitora i gitariste Uroša Jakog i njegovih nemilosrdnih ratnika. A da nije tako, možda ih već davno ne bi ni bilo u bilo kojoj priči. Možda je sve, u stvari, po onoj hrišćanskoj - do čuvanja i okretanja drugog "Obraza". A "Obraz" je nova, uzbudljiva trka sa vremenom - sasvim dovoljna polusatna baražna vatra po zapetim, kao struna, poklonicima. Ona prva topla, dugo iščekivana kiša, koja lomi studene misli u rano proleće. U skladu sa modernim vremenima u osam tema umotan je čitav jedan uzbudljivi film, koji ne dozvoljava slušaocu ni da udahne, ni da izdahne vazduh dok sve scene ne prolete ogromnim ekranom aktiviranim po sred mozga. Zatvoriš oči i zavrtiš se brzinom svetlosti, iili bar brzinom dobro poznatog zvuka gitara i frenetičnim kasom bubnjeva i basa, kako to samo jedan čovek ume da sklopi, na ovim prostorima, još od onih epskih i danas se čini endemskih dana s kraja '80-tih. I kao što ni jedna velika svetska kultura ne može bez svog Makonda, ni Epilog nije zamisliv bez tog zamišljenog Markesovog rajskog sela „čija se beskrajna mašta uvek pružala dalje od inventivnosti prirode. Njegov osnivač postavio je kuće tako da svaki stanovnik može da dođe do reke i zahvati vodu ulažući potpuno jednaki napor kao i njegov sused, dok su ulice planirane tako da su sve kuće imale istu količinu sunčevog svetla tokom čitavog dana”. “Makondo” je taj standard ovog albuma, zlatni presek, i svih osam pesama koje brane Obraz zapravo su stubovi jednake visine, oblika i obima koji štite ovo rokenrol naselje od prevejanih, slatkorečivih i ljigavih porobljivača. Bar kao što svaki Epilog od sledbenika eksplicitno traži da “Podigne glas” u odbranu “Istine” tako i svaki bolje upućeni pratilac ozbiljnih zapleta u svakom teškometalnom štivu zna da tu negde mora biti i skrivenih useka, koji su takođe jedna od karakteristika rada pravih majstora, te tako nabasa i na još jednu od onih neprolaznih balada, koje Uroš tako dobro zna da skuva i začini – “Reci ako znaš”… Za kraj uprti prst u daljine i dvosmislena “Idi”, kao zaključak ili put ka nastavku i novoj eri… nadamo se ovo drugo. Epilog će pokazati…